Живот, романи

МАТИ ЕФИМИЈА, ИГУМАНИЈА МАНАСТИРА ГРАДАЦ, ОД ЖИВОТА У УМЕТНОСТИ ДО ЖИВОТА У ХРИСТУ
Загонетни су путеви Господњи
Модерна београдска девојка, одрасла на музици „Цепелина” и „Стоунса”. Одличан студент Ликовне академије, сликарска звезда у успону. Омиљена. Али непрестано је „осећала у себи необјашњиву дубоку тугу, потребу за пуноћом и чежњу за нечим већим од материјалног. Видела себе на крају света, загледану у хоризонт, у небо, у вечност. Тражила. А Бог се никад не намеће...” Одлука није била лака. Данас зна да се „обрела у нечем много дубљем од свега што је могла да замисли”

Пише: Виктор Дражен
Фотографије: Светлана Дингарац

Једног пролећа, негде у петој деценији XIII века, Јелена Анжујска кренула је непознатим путем, у сусрет свом будућем мужу, српском краљу Стефану Урошу I. Према легенди, српски краљ је дуж целе долине Ибра од Краљева до Рашке засадио јорговане, да би невести показао своју љубав и мало прикрио оштрину крајолика, али и да би будућу краљицу нешто подсећало на родни крај, како би се лепше осећала у својој новој домовини. Јелена, о чијој се биографији тако мало зна, задужила је Србију отварањем прве женске школе на овим просторима и подизањем неколико цркава и манастира, међу којима је данас најпознатији Градац. Управо у том манастиру срећемо игуманију Ефимију, која је Долином јоргована ка Градцу кренула више од 800 година после Јелене Анжујске, али у сличним околностима – улазила је у нови живот не знајући тачно шта је на том путу очекује, но одлучна да на њему истраје.
Објашњавајући за Националну ревију како се одлучила да свој нови живот проведе баш у манастиру Градац, који је у време њеног доласка био практично пуст и у којем је затекла само стару мати Ану и свог будућег духовника оца Јулијана, Ефимија каже да су је интересовање за историју уметности и трагање за лепотом одвели до овог манастира још у младости, када није ни слутила да ће свој градски, уметнички живот заменити монаштвом.
„Мој први сусрет са манастиром Градац, крајем осамдесетих година прошлог века, оставио јетрајан печат у моме срцу. На месту потпуно нестварном, црква, као са неба спуштена на зелени тепих. Призор за вечито памћење. Много касније, када сам схватила да желим у манастир, знала сам да је баш то место на којем ћу живети, а и први пут кад сам била знала сам да је то место на које ћу се вратити.”
Није било једноставно донети такву одлуку, каже. Човек је склон да се држи познатог, чак и ако није баш задовољанпостојећим стањем. „Мислим да сам имала све што сам могла пожелети. Ипак, непрекидно ме је пратио осећај да не припадам ту где сам, да за мене постоји неко друго место. Све више сам читала о животу монаха-пустињака и осећала блискост са њима. Коначно, схватила сам да је то мој свет и покушала. Отишла сам на краће време (месец дана) у један манастир, и тамо одлучила да хоћу и да имам храбрости да кренем у непознато. Манастир ми је заиста пружио то за чим сам чезнула и трагала.”
Али, шта је то што је једну београдску девојку одраслу на музици „Лед Цепелина”, „Ролинг Стоунса” и „Азре”, којој је од ливадске траве природнија била шљака тениских терена и која на селу никада раније није провела више од недељу дана, навело да светлост не само Београда, него и других европских метропола у којима је боравила, заувек замени за светлост звезда голијског неба? Шта је разлог да одбаци чари које јој је пружала уметничка каријера у успону и замени их монашком скромношћу и подвигом? Мати Ефимија каже да се од ране младости трудила да буде добар ђак, добар студент, добар сликар и да на тај начин испуни форму живота у свету. „Добро сам се уклапала свуда. Мислим да сам наизглед била као и сви други млади људи. Живела сам и волела живот, волела уметност. Академија је за мене била место потпуног предавања себе уметности. Волела сам филм, позориште, друштво, летовања и зимовања, али све то није могло да задовољи потребу за нечим већим од овог живота коју сам осећала дубоко у себи.”

ПРИЗВАНА ЗА НЕШТО ВЕЋЕ

„Често су ме пријатељи и познаници питали због чега ми је сестра отишла у манастир. Да ли због несрећне љубави, неког животног разочарања? Тешко је било разбити тај потпуно погрешни стереотип и објаснити да то нису разлози због којих људи иду у манастир, а да тога код Ефимије није било ни у траговима. Мој је утисак тада био да је управо супротно, да она у животу има све – од успешне каријере и новца, до среће у љубави и пријатељству”, каже њен брат Филип Родић, који тренутно ради као српски дипломата у Бриселу.  „Примера ради, испричаћу вам свој случајни сусрет са једним словеначким галеристом којем сам успут у разговору поменуо да ми је сестра била сликарка, али да је сада монахиња. Након изненађеног погледа, тај човек је изговорио њено световно име, ставио ми до знања да добро познаје и најситније детаље њеног живота, а побројао је и слике које су ми се налазиле у тадашњем стану. Монолог о мојој сестри завршио је речима које су и мени, крајње необјективном када је она у питању, звучале као претеривање: ‘Да се родила у Паризу или Њујорку, она би била нови Пикасо.’”
Мати Ефимија свој пут од Академије до Градца објашњава тежњом за нечим већим од материјалног живота и за одговорима које је „њено биће тражило кроз уметност”. „То је било присутно у сваком тренутку мојих дана. Најчешће нисам знала шта је то, али пратила ме је необјашњива туга и чежња за нечим што обичан живот није могао да ми пружи. Тражила сам... Бог се никада не намеће... Видела сам себе на крају света, загледану у хоризонт, у небо, у вечност. Какве сам одговоре тражила? Па на она питања која је постављала душа. Ко сам заправо ја, која је сврха и смисао мога живота? Уметнички рад пружао ми је могућност за бесконачним трагањем; у односу на то, све друго је губило је ‘колорит’. Али, слутња да постоји живот вечни, која ми се отварала кроз исцрпљујући рад, полако и сасвим сигурно гасила је лепоту и драж свега око мене и отварала ми врата живота у Цркви Светој, живота у Христу Исусу. Сада, после свих ових година, више не знам ни да ли сам заиста нашла оно што сам мислила да тражим у својој младости, али ово у чему сам се обрела много је боље и много дубље од оног што сам могла да замислим.”
Питамо да ли су и на њеном монашком путу неки јорговани прикривали стење изнад стазе које прети да се обруши. А она објашњава да је духовни живот немогуће замишљати, у њега се мора отиснути као што је неопходно у море се уронити да би се сазнало какво је.
„Кад уђеш, видиш да није баш лако, али сав живот у Христу описан је у Еванђељу. Ко год узме свој крст и крене за Њим, треба да зна да га чека пут којим је Христос већ прошао – само да следимо Њега: молитва у Гетсиманији, крвави зној, ученици који спавају док се Он моли, издајство, ругање, понижења и коначно брутална и понижавајућа смрт на крсту. То је тај пут.”

СВОЈ ЖИВОТ ЗА „ЖИВОТ СВЕТА”

„Свако од нас проћи ће тај пут у мери коју може да поднесе, ако има снаге и ако жели да претрпи до краја. Ко неће, није обавезан да тим путем иде. Могуће је живети у Христу Господу и на други начин. Ово је пут само оних који су пожелели да буду као Он, да свој живот дају за ‘живот света’. Шта то значи? Да проведу свој живот делећи страдања других, молећи се за читав свет, по мери свог смирења”, каже мати Ефимија.
Подсећајући да је сваки дан борба, она свој однос према животним проблемима и дилемама описује речима Исуса Христа који је рекао Оцу: „Ако може чаша ова да ме мимоиђе, ако не – да је пијем.” И додаје да се живот у манастиру састоји од свакодневних преиспитивања „могу ли ја то или не?” јер су „искушења велика и увек на ивици наших могућности, али бразда је заорана и нема освртања”.
Мати Ефимија, међутим, напомиње и да живот у манастиру пружа велике радости, само ако човек уме да нађе и осети радост живота у заједници, и то заједници људи са Богом. „Тешко је, али то се не може упоредити ни са чим. Живећи у свету, носила сам у себи дубоку, непрекидну тугу, потребу за пуноћом, овде и сада. Често ми није лако, али радост никада не престаје, као и нада у живот у вечној заједници са људима и Богом.”
Скоро двадесет година после одласка у манастир, верује да је за такву одлуку најважније да људи буду зрели и спремни на суочавање са самим собом. „Често разговарам са онима који се двоуме, који желе у манастир али нису сигурни. Многи желе да се избаве од овога света, траже љубав и пажњу, другарство, заједницу у манастиру. Ту морам да будем јако обазрива. У манастиру могу да опстану само зрели људи, духовно зрели (невезано за године), који не беже ни од чега, него су спремни да се упусте у борбу са собом, да понесу бреме овога света. Љубав, то је непрекидно давање, нема тражења љубави за себе, то остављамо у свету. У манастир долазимо да се научимо да дајемо непрекидно и без остатка. Нема места за пренемагање.”
Осврћући се на свој досадашњи монашки живот, мати Ефимија каже да њој ових двадесет година није било довољно да подвуче црту и процени да ли је донела праву одлуку када је кренула тим путем, али да не жали ни за чим. „Овај живот је тако кратак. Већина људи верује да то што имамо од живота треба што боље да употребимо, да нешто ‘створимо’, да нешто оставимо иза себе, а и да ‘проживимо’. Знате већ шта то подразумева... У манастиру, такође, осећамо колико је наш живот на земљи временски ограничен, никада довољно молитве. Сваким даном све више осећам колико ми је Бог потребан и колико сам још увек далеко од Њега. Ми, људи, тако се споро мењамо. За двадесет година нисам нешто нарочито постигла на плану духовног усавршавања, тако да не постоји ни могућност да размишљам о томе да ли је то био прави избор или не. Мислим да, и када бих имала још неколико живота, ни то ми не би било довољно да постигнем све што треба. Срећом, након овог привременог, чека нас живот вечни и бескрајне могућности. Што не постигнемо у времену, даће Бог у вечности.”

„НЕКА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА”

Никада није зажалила што је кренула овим путем, каже, и тешко би јој пало када би из неких разлога требало да се одрекне оваквог начина живота. Чини јој се „да би тад пресушила”. Напомиње да се ту ради искључиво о начину живота и односу према Богу, а не о окружењу и месту, јер монаси „добро знају да су на овом свету само пролазници који ништа не поседују и ни за шта се не везују”. „Могла бих да променим све, под условом да Бога не изневерим. Ми живимо по благослову, а то значи да следимо Божију вољу. Није како ја желим, него како је потребно, како је ‘најекономичније’ за Свету Цркву. Истина, волим Градац и не волим да размишљам о томе шта би било када бих морала поново да кренем неким другим путем.”
За њу, међутим, Градац није само место, прелепа стара црква, положај, природа, него, што је много важније, и дух заједнице који је ту створен, сестре које су, као и она, осетиле да ту припадају. „Када сам далеко од манастира, односно од своје куће, онда не мислим на зелену траву и на планине које нас окружују, него мислим на радост, на сестре које се храбро боре, увек су духовите, радују се ситницама, састрадавају са знанима и незнанима... То је Градац.”

***

Монаштво и концептуална уметност
Првих година манастирског живота о сликању није ни размишљала, на збивања у савременој уметности и на уметнички свет готово је заборавила, каже мати Ефимија. „Била је то само једна фаза, период одвајања од света, кад је било потребно укоренити се у новом начину живота. Временом, све више ми се откривало да је начин живота који сам одабрала у ствари наставак онога што сам започела својим радовима у свету. Монаштво ми сада изгледа као озбиљан рад концептуалне уметности. Једноставно, оно што сам желела да изразим није више било могуће учинити само кроз сликарство, осетила сам да читав мој живот треба да се усагласи са оним што говоре моје слике, концептуална уметност за мене није пружала довољно могућности. Мој рад тражио је потпуни преображај.”

***

Дневник у сликама
Данас прати, на пример, рад Марине Абрамовић. Види чак и неку сличност са њом, јер обе, како каже, подређују тело духу, с том разликом што њој монашки живот пружа и простор за сликање. „Водим дневнике у сликама, бележим мисли, размишљања кроз цртеж. Понешто изложим, много тога вероватно неће видети светлост дана, што није важно, јер кад радим и није ми превасходни циљ да неко то и види.”

***

Чежња за тишином
„Мој живот изгледа много другачије него што сам ја то замишљала, само на основу књига и житија светих”, прича мати Ефимија. „У манастиру сам очекивала тишину, молитву, самоћу, онако као у филмовима. У ствари, то је сасвим другачије. Скоро да ‘мира’ уопште и нема, стално смо у некаквој акцији, људи долазе, разговарамо, путујемо... Понекад, заиста, помислим да бих радо побегла на неколико дана, али само толико. Не знам да ли ми је тешко то што сам игуманија, понекад бих неке ствари радо препустила другима, али не размишљам о ономе што није могуће. Важно је да волим сестре, онда све некако иде. ‘Где су двоје или троје сабрани у Моје име, ту сам и ја са њима.’”